Први пут с оцем као најбољи спољни сарадник у родитељству – Милан Ранков

После 11 година живота у овом граду и даље се не осећам као Београђанин, мада то одавно стоји у личној карти. Не могу да кажем да сам ни скроз из моје родне Куле, обзиром да тамо скоро немам више коме да се јавим када одем, али јој се радо враћам и све више увиђам квалитет детињства и младости које сам тамо провео. Ово није прича о Кули, али обзиром да смо сви пореклом из детињства или како Фројд рече: „Детињство је родитељ човекове личности“, тешко да могу да је заобиђем.
Осећај припадности није лако развити, ако не делимо бар фундаменталне вредности са нашим окружењем – људима и појавама, које су део наше свакодневице. Када ономад 2009. дођох у БГ, мислио сам да знам шта ми је чинити. Запослити се, наћи стан близу посла, излазити, дружити се, тренирати – живети живот „Београђанина из круга двојке“. И како то обично бива, кад нешто желимо и у то верујемо и трагамо, брзо се и оствари – супер посао, стан, екипа боли глава… Брзо сам се и оженио, али је та промена мање утицала на мој начин живота, док није стигао на свет наш син. Тада лагано, али сигурно почео сам да све мање волим градски живот. Гужве, бескрајно трагање за паркингом, тешко да могу да прођу без последица, док вам уз све то, гласно и непрестано „пева“ најдраже биће са задњег седишта.

Чини ми се да ми, очеви деце, посвећених и преданих мајки имамо тај луксуз да мало касније почнемо да сазревамо у родитељској улози, што је у мом случају резултирало „слободом“ да радим више послова истовремено. То искуство било је наплаћено, али је имало и цену – пролазили су најлепши тренуци без значајније улоге оца у њима. Највише ме је плашило да постанем модерни београдски родитељ, који викендом води децу код баба и деда, како би се могло квалитетно изаћи и напити, а радним данима вози на стотине активности како би васпитање, уз надокнаду поверио свима другима, док може на миру да куцка по свом ајфону. Интересантно је да престоница обилује оваквим родитељским полупроизводима, у време када је на све стране доступна тзв „какопедијска“ литература (како да ово, како оно…)
На срећу брзо осетих празнину, коју нису могли да попуне ни путовања, забава ни било шта што за новац може да се купи. Пожелео сам да све стане, да се вратим нормалном животу, што се опет брзо и збило. Тада први пут чујем за „Први пут с оцем“ и после кратког информисања пожелех да постанем део њихове приче. Први корак направили смо на кампу на Великом ратном острву.

Тај спој авантуризма, друштвене одговорности, рада на себи као родитељу, сналажења у припремању хране… који нас је истргао физички, ментално и духовно из свакодневице, оставивши је са друге стране Дунава, непроцењиво је искуство, дубоко урезано у свест и подсвет нас и наше деце. Тај тренинг родитељства – размена искустава са родитељима и нама – родитељима у трагању, обогаћује и освешћује. Слике успављивања уз ватру, звук гитаре и песму, јутарња молитва и вежбање са сином на плажи у друштву галебова, непрестано призивам у сећању. Припадност овоме постала је императив, а жеља да причу додатно пренесем и њоме „заразим“ моје окружење, заокупирала је велики део мог времена.
Нисам могао да дочекам да ово искуство поделим са мојим оцем, али ме одсуство његовог апсолутног одушевљена на мах изненадило. Када је почео да ме подсећа на наше детињство, његова реакција постајала је јаснија.
Сећаш се колико смо пута камповали и ишли на пецање, питао је? Када смо ишли у лов? Куда смо све заједно путовали? Како смо вежбали сви заједно, свако јутро?
Да, можда у њихово време организације попут ових нису биле неопходне, али данас раде суштинску ствар за опстанак појединца, породице и здравог друштва – враћају нас основама нашег постојања и оживљавању најбитније улоге – улоге родитеља.
Тржишни закони понуде и тражње нам сугеришу да је увек вредно и посебно оно чега нема, а што нам је потребно, па ће ваљда једном и људи, прави људи – вође са великом душом и малим егом бити и на овоземаљској „цени“ – а стварање таквих је највреднији и најважнији пројекат, без могућности за поправку. Први пут с оцем је најбољи „спољни сарадник“ на том пројекту, а шта ми родитељи ствaрамо данас видеће се на крају – не нашем, њиховом, јер како рече велики римски песник Овидије конац (свако) дело краси, па и ово наше, највредније.

Лечење заједницом 14 корисних савета како разговарати са децом...