Ја сам Далибор Даничић, а ово није црно-бели свет

Када је Даворин из Прљавог Казалишта 1980. године рекао да је око њега црно-бели свет, певајући о касним трамвајима, о мами, тати, псу и кравати, 2016. година је била недокучив простор будућности. Био је то добар ритам, нискобуџетни спот и болна истина.

Данас је ритам болан, живот нискобуџетан, а истина сензационална.

Нарочито када се прича о мами и тати, о детињству између кравате и „силеџијке“ на бртеле, о  детињству између броша и кецеље. О спознаји света око себе, говорио је Далибор Даничић.

Имао је своје мишљење и проширен вокабулар! Нећете веровати шта се онда десило!

Различите перспективе о родитељству и дечјем свету

„ Из које год перспективе посматрао одређену друштвену појаву, неки социјални проблем, код нас очекују бесконачно наклапање. Као да ће велики број речи слику учинити јаснијом, без обзира што (не)свесно компликујемо, мистификујемо, гађамо се великим речима, усложњавамо већ сложено. Ја не волим кратке форме, али ни празне приче. Ти можеш мене посматрати из било које перспективе – сина, брата, надам се будућег оца – али не постоји само једна слика коју ће једна перспектива дати. Оно што ја у ствари мислим, то је све оно што сам раније доживео, а сада разумем. И тако, као што од много празних речи нема поенте, научио сам да од много бабица буду килава деца.“

Уз осмех наставља причу о теми.

„Недавно сам чуо причу човека, који је говорио о томе како је гледао како његова ћерка, док је била сасвим мала, гура нека тешка врата и нико јој никада није прискочио у помоћ. Данас када је та мала девојчица постала мајка и када њена ћерка гура та иста врата, у помоћ јој прискаче још пет људи. Као да ће увек бити ту неко да погура уместо ње. Питао сам једног свог пријатеља – колико заиста помажемо онима којима помажемо? И ту је сва поента. Зашто не рећи конкретно? Онај  ко навикне да неко за њега гура, вуче, да се бори, својом борбом никада неће отворити ниједна животна врата. Ту се прича завршава, али почињу различита схватања родитељства. То је поље на коме су сви способни да пресеку, да закључе, да поделе улоге, перспективе, да кажу шта је црно, шта је бело. А ово није црно бели свет!“

Фигура оца и недостајање – теоријско и фактичко

„У том црно-белом свету са подељеним улогама, отац ради, а мајка васпитава. И онда би било логично рећи да деци недостаје очинска фигура и у томе можда тражити неко оправдање. Тиме се у ствари девалвира значај и вредност очеве фигуре, јер мени отац никада није недостајао. Био је на терену недељама, након повратка са терена два дана би лежао поред пећи да се угреје, а ја сам се само питао зашто то себи ради. Међутим, он је свакако имао незаменљив утицај на брата и мене. Он је био човек који је мало говорио, био је благ и помало неприметан. Био је јако вредан. Деца воле да буду са људима који су у послу и брат и ја смо му често помагали када није био на терену. Тада смо научили све те његове тишине и свако његово – „пусти будалу“. Тада смо у буквалном смислу научили шта значи она чувена – ћути и ради! Схватили смо да су дела вреднија од речи. И тако када би поново отишао на терен, недостајао нам је један играч на фудбалу за који је са нама увек имао времена. Није нам недостајао отац, јер то није ствар, то је стање свести“.

Било би књижевно-естетски фантастично рећи како је Далибору задрхтала усна, заискрило око и како је погледао у даљину када је на ред дошла туга, али није. Наставио је непромењеним изразом лица.

„Када је после стварно отишао заувек, наредних годину дана нисам знао где се налазим. Био сам потпуно изгубљен случај. Из ове перспективе не знам да ли сам жалио њега или себе. Пре бих рекао себе! Он не би волео да га жалимо, зато нам није ни дозвољавао да све о његовом тешком одрастању сазнамо док је био жив. Међутим, сигуран сам да не би никада помислио ни да ћемо о њему причати. Рекао би нам да не зезамо да смо му тада рекли да ће живети кроз наше приче. И заиста живи. Чак смо и разговарали док сам се на Тору борио са собом (не са Алпима).“

Фигура мајке – поцењеност и предрасуде

„О тој борби са собом, често ирационалној, ја сам учио и од мајке. Осим љубави и пажње неког са ким си јако повезан, јер није узалуд тих девет месеци у нечијем стомаку, мајка је често онај фактор који ти помогне да у оцу пронађеш тату као у причи са Шкабом. Она у пренесом значењу учини да све Телемахове поступке Одисеј лакше разуме и прихвати, али улогу мајке не треба мистификовати, као ни очеву. Не постоји мистификација стварног живота у инфлацији и земљи која је у сто ратова. Пенелопа није плаћала кирију десет пута већу од своје плате. Моја мајка је попут оца веома вредна. Сећам се неких ситуација у којима је успевала, из чисте љубави, да уради неке ирационалне ствари. Мајка вага и уравнотежава, усмерава и толерише и зато је њена улога такође незаменљива. Ту наша искључивост долази до изражаја. Отац је крив јер превише ради, а мајка је крива јер је превише са децом. Па онда следи генерализација да мајке често размазе децу. И то све од „опасних типова“ који немају појма о томе да су прави опасни типови заиста расли само са мајкама – војвода Стеван Синђелић чији сам лик у детињству посебно волео, није син неког великог Синђе, већ самохране мајке Синђелије; Михајло Пупин, један од највећих Срба, није имао оца и био је спреман да одустане од својих снова, али га је самохрана мајка подржала и дала му сву своју уштеђевину да оде у Америку. Када би наше тврдње биле поткрепљене трунком знања, можда никада не бисмо тврдили да утицај људи који су нас створили може да буде лош (наравно ако су људи нормални).

Далибор Даничић – будући отац?

Родитељи као словесна бића свакако ће утицати на своју децу. Можда ће се некада понашати лоше према другим људима, можда ће бити одсутни, можда ће отићи заувек, али ће врло једноставно оставити неизбрисив траг – исказивањем апсолутне бескомпромисне љубави и пружањем слободе!

Сигуран сам једино да ћу покушати да поступам тако.

Мене је као клинца много погодило кад сам од родитеља чуо реченицу – „Не заноси се!“ Био сам увређен и они су схватили да нешто није у реду. Објаснио сам им да имам право да сањам. То није филмска прича, свако има право да сања. Зато је важно да децу не ограничавамо. Ту заједничку слободу живљења, они који су заборавили како је то бити слободан и пустити друге да буду слободни, могу да осете сви који буду учествовали у неком од кампова „Први пут с оцем“, Мирка Митровића. Тако ће се потпуно саживети са природом. А осим слободе, друга највећа природна вредност је љубав.

Када будете волели без очекивања да вам неко ту љубав узврати, схватићете колико је то осећање чисто. Вероватно зато кажу да деца мењају животну перспективу. Из ове перспективе знам да се из те родитељске љубави много научи. Ја сам гледајући жртву мог оца, схватио да никада нећу да имам шефа, као и да не треба „пустити баш сваку будалу“. Научио сам од мајке лепоту борбе и свима „ирационалних“ гестова љубави. Надам се да ће нешто корисно од мене научити неко мало биће када се моје перспективе промене. Не желим да иде мојим траговима. Нека иде где хоће!

Прича са човеком који се бори против поларизовања и генерализација, не може имати форму „питање-одговор“. Зато је овај интервју у америчкој форми. Неки стручњак за новинарство ће можда рећи да нема антрфилеа и да то није то. Нека тада уместо биографије у антрфилеу стоји прича о човеку који се са братовим сином ваља по лишћу и пита се како од тако чистог и радозналог бића постанемо пекари који не воле да месе хлеб.

Да ли смо то ми, или овај црно-бели свет?

Разговор водио Урош Јовичић