Безусловна љубав постоји само у вери – Зоран Миливојевић

Ужитак и хедонизам су прецењени у систему вредности данашњих људи. Како задобити љубав ако је нисмо имали као образац ни у примарној породици?

 – Тачно је да она деца која су одрасла у породицама у којима им није пружана љубав имају касније проблем и да приме љубав и да је дају, из једноставног разлога што то нису научили у детињству. Али у последњих педесет година смо научили и да постоје другачији модели: да дете које је окружено љубављу, које се просто „купа“ у љубави родитеља и свих осталих који га окружују, не развије капацитет да воли друге.

Постају нарцисоидно. И ту је проблем јер у генерацијама које би по својим годинама требало да одрасту, налазимо пуно појединаца који не желе да одрасту, који су и даље усмерени на добијање љубави. То је управо оно што је проблем новог доба, све више људи који су нарцисоидни и који имају смањен капацитет да воле друге. А то значи да су оштећени када су у питању све врсте љубави, па и љубав према деци.

Све је више младих који ужитак налазе у забави, коришћењу дрога и алкохола, виртуелном животу уз Фејсбук… Нису спремни да се зарад брака и рађања деце одрекну опседнутости собом. Шта заиста значи волети себе?

– Љубав према себи је на неки начин парадоксално осећање, исто као и друге врсте самоосећања. То значи да је једна особа истовремено и онај који воли и онај који је вољен, дакле и субјект и објект љубави. То значи да људи имају способност да имају однос према себи, било да је он позитиван било да је негативан. Љубав према себи је по својој суштини нешто позитивно, а да је тако можемо се уверити у оним случајевима када видимо да неко има веома негативан однос према себи, да себе презире или чак мрзи.

То су ситуације када особа сама себи чини грозне ствари, када недостојно живи и када јој у ствари треба психијатријска или психотерапијска помоћ. Међутим, љубав према себи није једина врста љубави, важна је и љубав према другима. И зато је најбоље када неко воли себе, али воли и друге. Многи погрешно мисле да су те две љубави у супротстављеном односу да што неко више воли себе, то мање воли друге и обрнуто.

Такво виђење иде још од Огиста Конта који је разликовао егоизам од алтруизма. Али данас знам да постоје људи који нити воле себе, нити воле друге, као и они који јако воле и себе и друге. Подсећам да нарцисоидност није када неко снажно воли себе, већ је када не воли друге, када му други нису важни, када се емоционало не везује за друге.

Породица је стуб цивилизације, а данас се људи све више разводе, живе сами или траже алтернативне начине живљења. Шта је љубав а шта заљубљивање, на чему се од та два појма гради брак?

– Веома опасна заблуда у коју су људи поверовали током XX века је то што су почели да изједначавају љубав и заљубљеност. Данас ће вам многи рећи да је заљубљеност она најлепша и најснажнија, прва фаза љубави. Међутим, заљубљеност и љубав су два потпуно одвојена осећања која су заснована на веома различитим психолошким механизмима. У заљубљености постоји идеализација, пројекција менталне представе, аниме или анимуса по Јунгу, на другу особу.

Последица је да заљубљена особа не познаје другог иако има доживљај да јој је други најближа и најважнија особа на свету. И због тога заљубљеност не може трајати дуго јер када се особа суочи са реалношћу друге особе и када увиди каква је она у стварност, тада почиње да се разочарава. А разочарење је, иако веома непријатно, ипак веома корисно осећање јер људи који су били очарани или зачарани, сада почињу да виде реалност онакву каква је она заиста.

Љубав је осећање које настаје на основу тога што другу особу заиста познајемо. За љубав је потребно време јер не само да је потребно да другу особу упознамо, већ и да се за њу емоционално вежемо. И зато је љубав веома дубоко и веома стабилно осећање. Јер када волимо, ми волимо другога онаквог какав је у стварности, а људи су прилично трајни у својим квалитетима.

Овог емоционалног везивања нема у заљубљивању, тако да се особа лако „охлади“ или разљуби. Често људи који су заљубљени воле своје осећање заљубљености, а не другу особу као такву. И зато чим се разљубе, труде се да се поново заљубе како би поново осетили то интензивно „божанско“ осећање.

Како је у последњих скоро две стотине године настао нови обичај да људи ступају у брак на основу заљубљености, односно да се разводе када више нису заљубљени, брак је постао врло нестабилна категорија. А то значи да су се и породица, па и само друштво дестабилизовали.