Цртица о оцу – Петар Божовић

Једне године, не знам тачно колико сам година имао, дошао је неки човек за кога су ми реклли да је мој отац. Послали су ме на бунар да га полијем. Имали смо неки бокал боје јоргована за који је тетка причала како је једино што је остало после разних војски које су пролазиле и односиле све што им затреба. То је мало горе од филмске екипе када уђе у неки стан. Одемо ми на бунар, ја захватам воду, а он се скинуо до појаса и само потура шаке не гледајући у мене. Тако га једанпут, двапут полијем, па трећи пут пун бокал – не знам шта ми би – по њему целом проспем. Он стаде изненађено, погледа у мене, а ја онако са бокалом празним стојим, па почне да се смеје. Ето, то ми је био први контакт који памтим са тим човеком кога су назвали мој отац. Затим је опет отишао, на Голник у Словенију, да лечи плућа, јер их је после Голог отока имао једно сто грама.

Јелена Мартиновић, Благодарје, мај-јун 2019.