Ненад Јанковић, познатији као др Неле Карајлић, познати је српски рок музичар, композитор, глумац и писац. Старији га углавном повезују са тв серијалом Топ Листа Надреалиста и бендом Забрањено пушење. Иза себе има врло богат и испуњен живот, а у овом интервјуу показује колико је обичан и на земљи.
Какав однос си имао са својим оцем?
Ах, вјероватно добар. Тешко је то рећи са ове дистанце. И брат и ја смо и са мајком и са оцем дјелили све оне мале тренутке задовољства које животу дају смисао. Сјећам се, напримјер, отац нас је учио да играмо шах. Био је сјајан шахиста и чинило му се логичним да ту љубав пренесе на синове. Један је био добар шахиста, а други лош. Тај други био сам ја.
Колико је рат утицао на ваш однос?
Рат ме је затекао као зрелог човјека, тако да ону врсту траума које рат изазива код младих људи ја нисам имао. Чини ми се да је рат много теже доживио мој отац. За њега то је био страшан ударац. Читав његов свијет се срушио, све оно у шта је вјеровао и што га је чинило срећним. Био је престар да мјења живот, а морао је. Непосредно након рата нас је напустио. Једноставно, његов тежак и компликован живот није могао да издржи још један фаталан ударац.
Кад упоредиш свог оца и његове другаре и себе и своје другаре у улози очева види ли се разлика?
Мислим да су се времена дебело промјенила. Очеве пријатеље гледао сам удаљен од њиховог стола са страхопоштовањем и великим уважавањем. Када би дошли код нас у посјету, брат и ја бисмо, након што би одрецитовали неку пјесмицу, морали да се склонимо у другу собу. Једноставно, таква су била правила. Моја дјеца су се играла са мојим пријатељима. Али то није одлика моје супруге и мене, то је одлика времена.
Да ли си себе замишљао као супер тату и да ли си то постао?
Себе нисам замишљао никако. Знао сам да ћу једног дана постати тата јер та улога даје посебну димензију у животу. Какав ћу тата бити, нисам, знао. Ваљда сам добар.
Да ли би ишта мењао код себе када размишљаш о себи као супругу и оцу?
Мјењао бих доста ствари, али можда је боље овако. Не постоји рецепт по којем би се дјеца требала васпитати. Она нису укусан ручак, она су своја, посебна бића са свим елементима независности. Можда сам их требао мало више слушати.
Какав однос негујеш са својом децом?
Моја су дјеца одрасла и велика. Имају своје животе. Боље питајте њих какав однос његују према мами и мени. Долази вријеме да они мисле о нама, а не ми о њима.
Да ли си изградио своју жељену очинску позицију?
Не знам. Понекад мислим да смо успјели, а понекад ми се чини да смо могли да им дамо још мало љубави. Шта смо направили није на нама да судимо, него на људима који живе, раде и друже се са њима.
Да ли је у било ком тренутку твоја каријера засенила твоје очинско место?
Супрузи и мени је било веома важно да моја дјеца не знају чиме се ја бавим, јер знам колико је то тешко бреме. Доста дуго смо држали у кући мој посао у тајности. Знам само да им није било јасно како ја познајем толико људи, пошто су ми се људи јављали на улици поздрављајући ме.
Наведи неке изазове кроз које си као отац прошао?
То су ,без сумње околности кроз које је прошла моја мала породица и у којима су одрасла моја дјеца. Ратови, санкције, бомбардоваље, криминал, распад једног система… ово докле су догурали је и више него што се човјек могао надати.
Какав је твој савет за нас који смо одрастали на песмама Пушења, да ли требамо децу да подижемо на тим песмама или на неким другим?
На тим пјесмама, наравно. Музика је нешто што оплемељује дух много више него што можете да замислите. То је кичма духа.
Коју поруку шаљеш очевима данас?
Само напријед. Слушајте своју дјецу, играјте се с њима, будите стрпљиви. Веће радости у животу нема.
Разговор за портал Први Пут С Оцем водила Татјана Радић Милутиновић