Ја као пример – Светомир Бојанин

Од како ми је отац донео из града први, у том мом крају света, прави кожни фудбал, величине број 1 предвиђен, вероватно, за децу,  наше двориште је бивало увек пуно деце која су ме, обично, стављала да будем голман, дакле да им не сметам, како би они, спретнији и полетнији од мене, могли да јуре за тим „правим фудбалом“ – за том лоптом, замишајући се правим фудбалерима. Тог дана, кога се тако живо сећам и ако бше пре више деценија, знам само како смо нагло застали у игри и дах нам је застао. Угледали смо како се наш друг Перо Лалић, у својој тек навршеној 11. години живота, попео на високи чардак за складиштење и сушење кукуруза, саграђен у доњем дворишту за економију, што је надвисивао многе куће у околини, те у „новим лакованим ципелама“, добијеним за празник што беше пре неки дан, ходао поврх крова, раширених руку, лелујајући час на једну час на другу страну, као акробате које смо, као деца, виђали по циекусима који су повремено обилазили наша села. Наши старији истрчали су из куће и из штале где су намиривали стоку и занемели од страха и чуда. Када је дечак ипак сишао жив и неозлеђен потрчао је ка нама сав поносан, уздигнутих руку.

То се после увелико причало по Болману, месту мог детињства, где се то и збивало. У то време око тога догађаја, у нашем дућану могао сам да слушам разговоре на ту тему, јер су сви који би долазили да нешто купе имали и питање о тој чудноватости која се десила у нашем дворишту. Једнога од тих дана присуствовао сам и овом разговору. Отац је наглашавао како се „страшно уплашио“ да дете не падне са крова, и како је Перо Лалић познат као нессташан дечко, „неваљалац један, али је храбар и способан, алал му вера!“ говорио је, иза чега је следио и додатак:

„Фала Богу што је овај мој млађи трунтав и није ни кадар за такве лудорије, а онај старији пази с ким се дружи“, при чему би мене, ако сам му бивао при руци, привукао к себи, стиснуо уз своје тело и тако помиловао по глави као „оног млађег“.

Он није ни слутио како сам се при том, у својој деветој години живота, доживавао неспособним, безвредним, стидећи се свог начина постојања у свом соптсвеном животу. Мора да је то, или нешто слично, било изговарано преда мном више пута, исто тако добронамерно, и у неким другим приликама, што ме је постепено, уводило у свет фантазмичних надокнада, или сањарења, са којима сам пропутовао кроз своје детињство и пубертетно доба, као слепи путник.

одломак из књиге Пријатељски разговори дечијег психијатра