Како су повезани наше детињство и наше родитељство – Драгана Алексић

КАКО СЕ ТО МАНИФЕСТУЈЕ?

Када се особа суочи са неком ситуацијом која је “подсети” на сличан или исти сценарио из њеног детињства, та ситуација постаје ОКИДАЧ који покрене све те непрерађене емоције (или стања и уверења), које су се тада створиле – страх, бес, љутња, стид, туга, беспомоћност…

Занимљиво је и то да, иако је сада у одраслом добу, особа интензитет ових емоција осећа снажно као да је и даље дете. Разлог за то је што се те емоције у нашој подсвести “сачувају” у оном узрасту када смо их доживели.

Тако ће, на пример, тата код којег су потиснути бес и љутња у 4. години живота, када се суочи са ситуацијом која је за њега окидач (када дете нпр. одбија да једе), осетити емоцију беса интензивно као да је и даље четворогодишњак. Управо због навале толико снажне емоције он ће се као одрасла особа осетити потпуно беспомоћно баш као да је и даље дете, а његова реакција ће бити пренаглашена у конкретној ситуацији.

Људи то често описују да не знају шта их је снашло, да су свесни да сама ситуација није толико страшна, али да нису имали никакву контролу над собом.

АКО СЕ ДЕСИ ДА НЕКА ЕМОЦИЈА ИЛИ УВЕРЕЊЕ ПОСТАНЕ НАША НЕСВЕСНА БЛОКАДА?

Један сценарио може да буде да је можда том тати било забрањено да показује своју вољу и да се од њега очекивала апсолутна послушност, или му није било дозвољено да “бесни” (лепо се понашај или ћеш бити кажњен), или да плаче и исказује тугу (дечаци не плачу), што касније доводи то тога да осети бес зато што не може да испољи тугу. Када се овај тата, сада као родитељ, суочи са неким понашањем детета које је окидач, он остаје затечен пред емоцијом која њему није била дозвољена и улази у бурне реакције како би се изборио њом. Уједно брани детету да је испољава и очекује од њега да контролише своје емоције и да их обуздава, да се он као родитељ не би “осећао лоше” у сусрету са њима.

Други сценарио може да буде да је девојчица стално добијала прекорне погледе и грдњу када је желела да каже нешто мами и да је развила уверење да није довољно важна својој мајци, јер да јесте ова би је бар некада саслушала. Када се као родитељ суочи са прекидањем од стране свог детета може да има веома бурне реакције, или да се чак понаша исто као и њена мајка.

КАКО ДЕТЕ ДОЖИВЉАВА ОВАКВУ РЕАКЦИЈУ РОДИТЕЉА И КОЈЕ СУ ПОСЛЕДИЦЕ?

Емотивно стање у које родитељ уђе, када окидач покрене унутрашње блокаде, утиче не само на промену понашања, већ и на боју гласа, говор тела и израз лица. Из тог невербалног дела дете “осећа” родитељеву напетост, грчевитост, страх, бес, несигурност, беспомоћност и онда се и оно само осећа тако.

Преведено са дечјег на језик одраслих, то би могло да звучи овако – Како ја могу да се осећам сигурно када је тата овако уплашен/љут/бесан…? А, када се не осећам сигурно поред тате ја се плашим/беспомоћан сам/тужан сам и то показујем понашањем, јер не умем другачије то да испољим, не умем да кажем. (плачем јер се плашим, бацакам се јер сам беспомоћан, тужан сам и повлачим се у себе, одбијам сарадњу…)

Ове дететове реакције повратно родитељу “потврђују” да стварно нема контролу и он постаје још уплашенији и несигурнији. И, ето зачараног круга – што се родитељ осећа напетије/уплашеније/забринутије, то је напетост/страх/брига већа код детета. Што је више у отпору са дететом, то ће његово стање бити наглашеније.

Верујем да сте уочили ову узрочно-последичну везу и да вам је сада лакше да разумете шта стоји иза понашања и родитеља и деце, као и да нико не ради ништа намерно и смишљено, већ само реагују једно на друго.

ДА ЛИ СВИ ИМАЈУ ОВЕ БЛОКАДЕ?

Дугогодишње искуство у раду ми је потврдило да сви имамо неке блокаде (емотивне или као уверења) из разних периода живота (из детињства, али и као одрасле особе), али да то не значи су све оне “активне”, тј. да ћемо сви имати неке реакције које нам можда стварају проблем у окружењу или у контакту са другим људима.

Да ли и која ће се блокада активирати највише зависи од окидача. Да се нешто “покренуло” највише говори субјективни доживљај особе “да се променила, да није таква била раније, да не зна шта јој се дешава…”, али и поруке и коментари блиских људи.

Пример са татом који сам навела служи да разумете како функционишу ови емотивни и подсвесни процеси, али то не значи да ће се код сваке особе која је као дете била изложена овим порукама, створити исти обрасци и да ће увек иста емоцја бити заблокирана. Наравно, има и потпуно супротних искустава, да родитељи који су у детињству искусили ове забране, не желе да се њихова деца тако осећају и охрабрују их да испољавају своје емоције и подржавају их у томе. Ово је веома сложен процес и зависи од особе до особе.

Извор: aleksicdragana.com