Лоше расположење утиче на интелектуални развој његове деце – А. Цвијетић

Мрзовољан отац који не зна да контролише своје емоције има негативан утицај на когнитивни и емоционални развој деце. Иако је ово понашање уобичајеније код мушкараца, мајчинска љутња не наноси ништа мање штете. А ако су оба родитеља склона бесу – штета се вишеструко повећава.

Нажалост, током сукоба много је теже пронаћи уверљиве аргументе и разуман излаз из ситуације, него просто дати бесу одушка и викати (или чак нешто горе). А кад су на послу проблеми и стрес, очеви често вентил проналазе управо у породици.

Ипак, очева, исто као и мајчина вика и претерана строгост не изазива поштовање – само страх. Тако родитељи добијају битку, губећи рат, и то на више фронтова одједном: последице ће утицати на формирање дететове личности, утицаће на његово здравље, развој односа родитељ-дете.

Дете све схвата буквално: ако га отац вређа и свакодневно виче – то значи да га не воли. А ако те не воли онај кога највише волиш, какви ће тек други бити према теби. Резултат је прилично предвидљив: појављују се раздражљивост, анксиозност, фобије, лоше навике, потешкоће у интеракцији са другим одраслим особама и вршњацима.

Када дете расте у оваквим условима, може се развијати у једном од два смера:

Појачаће се лоше понашање и кршење правила – дете зна да ће у сваком случају неко викати на њега, па онда барем нека буде да је то и заслужио;

Жеља да удовољи – дете ће покушати да уради све што родитељи очекују од њега, чак и по цену преваре и ласкавости.
Деца која се приближавају пубертету могу показати агресију, проблеме са законом и још много тога.

Дугорочно, хронични стрес може покренути психосоматске болести.

Агресија као пример

Породична микроклима врло зависи од начина комуникације. Детету је тешко да изгради топао однос поверења са родитељима који често подижу глас – једноставно се емоционално затвара.

Као резултат тога, долази до општег погоршања односа, што је посебно штетно за предшколску децу. Одрасли често не схватају разлоге удаљености детета и још више се нервирају. Зачарани круг.

Дечји однос према друштву зависи од породичних односа

Викање као породични стил комуникације доводи до формирања навике. Дете га преноси у друштвени живот: једног дана викаће и на своју децу.

Друга последица је недостатак независности и инфантилност. Деци бива тешко да формирају осећај одговорности, па ће покушавати то да пребаци на друге.

Комплекс жртве је једна од најтежих последица. Дете се осећа непотребно, постаје осетљиво, пати због ситница, захтева активну пажњу и сажаљење од стране оних који га окружују.

Како се носити са тим?

Да бисте изградили нови и другачији однос, важно је разумети узроке “падова”. Пре свега, такво понашање је губитак контроле над собом и својим емоционалним стањем. Негативни осећаји избијају на површину, а дете је још недовољно зрело да би одвратило напад или спречило такве испаде.

Самоконтрола као вештина не развија се лако. А оно што треба да знате јесте да, ако желите да васпитате децу, најпре треба да васпитате себе. Јер ће деца ионако личити на вас (Душко Радовић):

  • Елиминација иританата. Ако су стрес и општа иритација узрок вашег слома, боље је покушати искључити „окидаче“ љутње. То наравно није увек могуће, али у извесној мери свакако јесте.
  • Временско планирање. Јасна дневна рутина помоћи ће да избегнете журбу и неће вам због тога кашњења или недостатка времена “пасти ролетна”.
  • Визуализација последица. Ако осећате да ћете се сломити, замислите колико штете чините свом детету: како се уплаши, плаче, муца. Таква слика вас брзо отрезни и неће дозволити да емоције избијају на начин који штети детету и вашем односу.
  • Визуализација “гледалаца”. Замислите да сте окружени људима или да вам долазе гости. Чим жеља да вриснете постане јака, помислите да ће вас други чути.
  • Развој симбола. Договорите се са дететом о кључној речи или фрази коју ће изговорити чим осети да губите способност да се контролишете. На пример: “Волим те, не љути се.” То ће вам омогућити да се зауставите на време.
  • Вербализација осећања. Не стидите се својих негативних осећања и отворено кажите: “Ја сам веома љут” , “Ја сам љут због твог понашања”. Овакве фразе су конструктивније од вриштања.

Ако ниједна од горе наведених метода не помаже обуздавању агресије, најбоље је консултовати психотерапеута.

У случају да испад беса није било могуће обуздати, важно је извинити се: искрена извињења неће никад нарушити родитељски ауторитет, већ ће ублажити последице сукоба, а такође помоћи у изградњи отворене комуникације са дететом.

Извор: zelenaucionica.com

15 савета Ранка Рајовића Љубав коју разумеју само тате и ћерке