Лука Максимовић – Од сина оцу

Имао сам велику срећу у животу да ми отац буде Дуле Сиџим. Никада нисмо заједно путовали, ишли на море, рођендане, нисмо говорили претерано о животним стварима и проблемима били смо више као ортаци који се готиве и кад, кад попичкају. Као клинца ме је водао са собом по вароши ко младог мајмуна. Био сам лепо дете у пичку материну, а и волели су ме људи јер сам био брз ко струја. Умео је да ме закачи на шипку од тенде (2метра) и пусти ме да висим на сред кафића, био сам буквално беба од пар година. Закључао бих се и висио тако ко зна колико, а и дан данас су сви у фазону: ‟јеботе кад се сетим кад те Теча качио на шипку у башти кафића, а ти бре мали пар година и висиш, а ми пијани не верујем шта се догађа‟. Такође једна од ствари по којој ме многи као бебу памте јесте да ме је Сиџим бацао у спортском центру у олимпијски базен кад сам имао годину дана, а мог брата са осам месеци и то су те ствари које волим што сам дожиивео свесно или несвесно са својим оцем. Имао сам маторог који је прелазио границу нормале свесно јер је познавао себе, разбијао је стереотипе још у оно време фурајући танге на базенима када је то било непојмљиво, радио је ствари које треба да се раде ал их људи нису радили. Невероватне приче ме везују за њега. Многе ствари које је чинио у младости ми никада није причао, а знао сам из варошких прича да је био и несташан, зајебан, али и веома коректан лик. Чувене акције из Берлина где је у екипи харао градом са неким Јешом и Швабом, а затим се појавио у Младеновцу 1979. са најновијим Бемвеом 325 и хрпом одела које је делио као чика Куре у Ранама. ‟Сећам се кад се Дуле први пут појавио са Бемвеом, а ми на базенима на Кор Бањи. Луди Кићин му узме кључеве као да се провоза, а тад бре нико никад такав ауто није возио, лик седне и тера га у првој до града. Није знао да промени брзину хахахаха‟. Сиџим је лик који је у Берлину добио надимак Дуле Машинка и када је скоро наш конобар Марио ишао горе да обиђе мајку и брата, свратио је до неких Турака који су ту у крају још од педесетих. Наравно започевши тему Србија, Младеновац, оп, оп дођоше до тога да се матори Турчин сећа чувеног Дулета Машинке из ранијих дана, описивајући га као нимало наивног момка који је умео да изудара човека за секунд, имао је брзе руке и добар кроше..

Имао сам маторог који је прелазио границу нормале свесно јер је познавао себе, разбијао је стереотипе још у оно време.

Сиџим је успео да се заљуби у Братислави у моју мајку, која је била дете угледног комунисте, човека са два факултета и озбиљном позицијом у влади и да је притом одведе у Југославију. Мајка је трудна дошла у Југу, а маторог је одмах ИНТЕРПОЛ ухапсио за неко дело. Мајка дошла у туђу земљу, не зна језик, не зна никог, носи дете човека који је у затвору па ви замислите која је то тек глава од човека ! Зато ћу њој посветити посебну причу једног дана јер је она заправо била стуб том човеку, била му је све на свету. Били су најлепши пар у вароши, а и шире ! Захваљујући обостраној мудости, моја мајка је запалила у Централни затвор да убеди управника да им дозволи да се венчају у затвору, не би ли она завршила папире за боравак и тиме осигурала себе у туђој земљи колко толко, док он не изађе. Венчани су у Цезару. Сиџим није био крив, крађа тог скупоценог аутомобила није била његова зајебанција, па је тако ослобођен након четири месеца, а онда ми се брат родио па је отац постао други човек. Каже мајка да се од тад смирио, променио нарав и фокусирао на њих. Човек који је био жива харизма, појава у сваком смислу, мангуп европске класе, интелигентан, зајебан, фин и културан човек од тридесет и кусур година је био општепознат у малом месту као што је Младеновац. Човек због којег сам смео да уђем у било коју продавницу, пекару, апотеку и узмем на образ нешто ако ми затреба без икаквог проблема. Један је од првих кафеџија, човек који је први еспресо донео у Младеновац, познат по добром проводу, врхунском друштву и томе да су жене луделе за њим. Био је увек старији од других, а понашао се према свима једнако. Поштовао је млађе, учио их како треба бити мангуп, волео је жене и умео је са њима. Био је добар са свима, а није био љига. Дод су биле те осамдесете и деведесете, радило се добро у кафићу, зарађивале су се озбиљне паре, али хвала Богу Машинка је био широке руке па су се ти пазари истресани из џакова трошили на чашћавање, позајмљивање, једном речју превртање корита. Када сам се ја родио, цео град је знао да је Сиџим добио сина Луку, веселило се, чашћавало, певало, прослављало неколико дана. Једном приликом је рекао некој екипи: ‟Вучко је добар, на своју руку је, уметник, благ…Али овај мали ? Овај мали ће вам јебати кеву свима‟. Осетио ме. Цео живот ми говоре да личим на мајку, што је и била истина али данас ми говоре да сам исти он, што и сам видим. Покрети, мимика, форе, осмех али не и нарав. Зато смо и водили рат цео живот. Он је био у фазону: ‟ма лагано, мораш са људима стрпљиво‟, а ја пун гас у црвено. Није могао да ме схвати како сам толико живчан, како могу да прегорим ко лицна за секунд, то ми је замерао читавог живота. Као што рекох никада нисмо имали толико близак однос да се исповедамо један другоме, увек смо се гледали ко два овна али смо се волели много, много. Најјачи је из простог разлога јер је био луд као пушка. Кад је оматорио није себи признавао до краја да је матор, да није више у стању да изује тројицу, скочи са стене у плићак и постајао је интересантан, а и смешан. Када би га Клемпави питао колико је скакао у даљ, он би му одговорио: ‟Ма шта бре, девет метара сам скакао ко из пичке‟, мртав озбиљан. Нама је то било пресимпатично јер је то Дуле јебени Сиџим, лик који је толико и даље самоуверен само због тога што је прошао филм од живота. Па наравно да лик мисли да може да скочи девет метара у даљ из места, ало! Такође једна од луђих прича је љубав између њега и његовог деда Раце, који је био сеоски брица, поштен човек са зајебаним карактером. Волео је Душка највише од свих унука јер га је подсећао на њега. То је ишло толико далеко да би га деда чекао код бунара кад се овај враћа из школе да му каже: ‟скидај гаће да деда љуби патку!‟.

Никада нисмо имали толико близак однос да се исповедамо један другоме, увек смо се гледали ко два овна али смо се волели много, много.

Мојим ортацима је био као ћале. Сваки дан је био са њима у кафићу, пио ракијицу, кафицу, доручковао. Једно време је Излазио са њима у град, тај период је био баш баш ко дете. Стигли су га проблеми, немање пара па се мало дао алкохолу. Никада није долазио мртав пијан гајби, падао на под, тукао мајку или псовао али увек је био под гасом. Нисам волео што пије. То је једна од ствари које су ми јако сметале. Видео сам да је претеривао, био би сваки дан цирке, а човек није окусио кап алкохола до своје тридесете па је нашао да пије у шездесет. Лоша ситуација у држави, лоше посао иде, кренуо је да се једе изнутра. Почели су зуби да му испадају, да седи, да матори. Врло нагло. Почео је да мења нарав. Плашио сам се да ће изгубити себе скроз. Почео је да гледа сваки динар, да запиткује укућане за шта ће им паре, да трпи свакакве у кафићу јер би тај гост потрошио доста пара. Једном речју, изгубио се. Није могао да прати више игру, а на све то био је јако тврдоглав. Али поврх свега, нисам веровао да њега може нека болест да убије, да га исцрпи и поједе. Протеклих годину дана испратио је преко тридесетак својих вршњака. Мало мало па би ми рекао: ‟Јеботе, јуче ми био на кафи доле и погледај данас, оде у пичку материну. Јебем ти живот‟. Видео сам да је његова генерација кренула да нестаје, плашио сам се да је и њему време али сам веровао да је ипак он бесмртни Дуле Сиџим који ће умрети кад он буде одлучио, а то је била деведесета кад и његов деда Раца. Волели су га многи. Многе везе су започете у његовом кафићу, све их је испратио, оженио. Знао је у главу сваког становника, његовог деду, бабу, породицу и порекло али без зезања. Чак смо га назвали и чика Google јер би убадао из које куће је нечија баба и какве су нарави. Сваки пут када би ми рекао: ‟лоша фамилија, терај их у курац‟  био би у праву. За сваког за кога ми је рекао да је добар или лош, погодио је. Нисам знао да схватим то на прави начин јер сам мислио да измишља, био сам млад и глуп, мислио сам да све знам, а увек је на крају био у праву. Дуго ми је требало да схватим да је заправо човек са много животног искуства и да треба више да га слушам али јбг, моја нарав и моја младост. Нисам га обрукао никада и то ми је драго. Увек сам се понашао онако како ме је индиректно учио. Одрастао сам са циганима, богаташима, уличарима, странцима и увек био свој. Учио сам уличну школу од рођења али ону праву. Нису ме пороци сјебали, нисам отимао људима, покушавао сам да будем он. Увек сам био Сиџимов мали, имао сам педигре и кад испадне срање, и кад је лепо али никада нисам користио то на лош начин. Вратио сам се у Младеновац из којег сам побегао након распада Само Јако екипе, где сам испраћен као неко ко се продао и ко је зајебо људе. Није ми било лако. Замрзео сам град који сам волео највише на свету и који сам представљао у најбољем светлу. Нисам могао да дозволим да купим рол виршлу у пекари да ме гледа продавачица и мисли да сам се продао. Нисам могао, побегао сам за Београд. Вратио сам се када се матори разболео, знао сам да ја наслеђујем кафану исту ону која ме је облачила и хранила и да је то моја обавеза до краја живота. Јурио сам сваки дан са њим код лекара, нису могли дијагнозу два месеца да му нађу. Гледао сам како губи крв сваког дана. Јављали су се људи да се преко везе решава, ни то није успело. Згадило ми се здравство и тек тада сам схватио колико је лоше бити болестан у оваквој држави и да си у таквој ситуацији сам. Нисам никада о томе размишљао док нисам сам доживео тако нешто. Борили смо се, он је био јак као и увек. Није се предавао, пропадао је али је и даље био Сиџим ! Није могао да хода, лежао је месецима али је и даље био самоуверени лав. Пар дана пре смрти у јако лошем стању сестра га пресвукла и кренула да излази из собе, он је прати погледом и каже ми:‟Ова мала лепа ко лутка, а кева јој била ружна ко ђаво‟, брат и ја упадосмо у општи смех јер нас је подсетио у целом том хаосу каквог краља од оца имамо. Плашио сам се да нећу чути последње речи јер као што написах био је емотивно затворен. Копкало ме је, било ми је тешко, а видело се да неће још дуго. Дан пре смрти ме је позвао да приђем и рекао: ‟обожавам те, ти си моја десна рука‟. Управо сам се расплакао као киша исто онако како сам се расплакао тог дана када сам дошао кући. Лакнуло ми је, добио сам оно што сам очекивао, рекао ми је оно што сам цео живот желео да чујем од њега, оно за шта сам се борио да будем. Његова десна рука ! Грешио сам, нисам био увек онакакв какав је хтео да будем али знам да је био поносан на мене до краја. Поред целе моје животне неозбиљности на крају сам му доказао да сам ипак тај на ког може да се ослони иако је причао да није сигуран како ће старост да доживи. Дошао је и тај дан. Позвао ме је на мобилни и рекао:‟Дођи молим те да ми правиш друштво, полудећу овде‟. Дошао сам, један човек је дан раније умро у соби пред њим, а то јутро још један. Испратио је двојицу из собе и није му било лако. Није могао да сакрије више емоције, почео је да пуца. Био је јак као коњ али је осетио крај. Имао је нападе панике, да га нешто стеже у грудима. Смиривао сам га: ‟идемо, удахни…издахни…‟. Рекао је изнервирано:‟ Дошло је време да се јебено умре‟. Знао сам да је знао. Остали смо брат и ја са њим у соби, мама и Јована су отишле кући јер им је рекао да одморе па после да дођу. Није хтео да мајка гледа како умире. Хтео је да брат и ја будемо са њим до краја. И били смо. Увече око 19ч је упао у кому и након сат времена је умро. Држао ме је за руку до краја. Гледао ме је право у очи, као да му се лице избистрило и подмладило. На апарату су се чули откуцаји који су били све краћи и краћи. Удахнуо је и тек наком десет секунди издахнуо. Настала је дуга тишина…Затим је изненада удахнуо још једном, ту је био крај. Борио се као лав. До краја онако како се борио и у животу.

Хвала ти легендо што си био део мог живота, што си ми дао име и што носим твој надимак. Хвала ти што си ме лебом хранио и учио како да се понашам. Да поштујем старије и млађе. Како да се опходим према женама. Како да функционишем са људима и како да их проучавам. Могу да будем и председник Сједињених Држава, легенда града, земље али никада оно што си ти. Нормално је да син буде бољи од свог оца али мени је довољно само то што сам твој син. Хвала ти на брату и прелепој жени коју си преварио и довео у ово говно од земље. Хвала ти што си укрстио крв Васојевића и предака из Нормадије и што сте створили мене. Увек али увек ћеш бити део мене јер сам твоја крв и душа. Течо, нека ти је лака земља. Почивај у миру, надам се да си шармирао екипу одозгоре, објаснио Светом Петру ко му је прадеда и из које је фамилије и да си нашао своје место. Наставићу где си ти стао, потрудићу се да учим на твојим грешкама. Чуваћу маму онако како си је ти чувао.
Воли те син Лука.