Мали инжењер

Добацујем се фудбалском лоптом са сином у дворишту и изговарам реченицу коју сам као мала милион пута чула од свога оца: немој да шутираш шпицем, него са стране! Мој тата је био фудбалер, тренирао је за ФК Раднички на Петом пуку, касније и за Будућност из Ваљева. Као мала детињство сам проводила у парку и на полигону на Петом пуку, као и на различитим фудбалскм теренима и спортским халама. Тамо где је био тата, тамо сам била и ја. Мој тата је био и мали инжењер. Давне ’92. године, сећам се, стојим на прозору и чекам га. Отвара капију и израња мој тата и смеје се. И ја га питам: тата, а шта си сада? Каже: Сине, мали инжењер. Била сам поносна, иако сам годинама касније сазнала да је мој тата степеновао школу са четвртог на пети степен, јер је тако тада био у могућности.

Ја сам та генерација која је одрастала уз BMX клинце, има ли ко да се сећа тога? BMX је био закон, јурили смо поникама улицама и правили се да возимо ОРИГИНАЛ BMX бицикле. А врло често се дешавало да нема баш свако бициклу па смо морали и једни другима да позајмљујемо, тако сам ја вазда возила неке три броја веће бицикле. Два пута сам се поштено разбила. Једном сам покушала да окренем бициклу и наиђем на онај тротоар за лакше улажење кола у двориште и само ме педале врате уназад, изгубим равнотежу и разбијем се ко стаклена чаша, све ми се улица кретала лево десно. А други пут сам се ја сјурила низ Савску, а другар Гага је јездио Браћом Величковић и сретну се наши точкови баш тамо где је Савска нормална на Браћу Величковић и полетим са бицикле. Летела сам као у филмовима, једно 20 метара док нисам брепила о асфалт. Жива сам још, хвала Богу. Елем, а онда је тата отишао на неки службени пут и по повратку на леђима донео BMX купљен у Аустрији тешко зарађеним новцем. Јер, мој тата је био и поналазач, изумео је неку машину за одмашћивање лима, звали га тамо по тим земљама да и њима то патентира. Та бицикла, па то је било нешто најлепше што је могао да ми донесе, не само мени него и свим другарима из улице. Јер то су била нека друга времена, радовали смо се једни због других. Тај поклон није био поклон само за мене, већ за све нас. Сада смо заиста могли да постанемо права банда, имали смо ОРИГИНАЛ BMX!

Иначе, он је био треће дете, мајке Кристине зване Кика и Живорада, којег је изубио када је имао само 6 година. Деда је умро, а ми никада нисмо много о томе причали. Али ми је причао како му је тата, а мој деда, „избушио“ крпењачу. Тата је тупкао том лоптом по кући, овај га је неколико пута упозорио јер је легао да одрема после посла. И пошто га тата није послушао, деда је само устао, узео нож и завршио са лоптом. Тако сам стекла утисак да је то био један прек човек и да су то била нека друга времена. Мог тату је одгајала махом његова баба Вида, побожна и добра жена. Касније смо ми, чак из те захвалности, узели Видину девојачку славу да славимо, светог Ђорђа.  

Много сам волела да идем са њим по славама код његових пријатеља са посла, ти пријатељи су се звали колеге. И ишла сам још као сасвим мала и пре поласка у школу. А када сам пошла у школу, тата би ми само најавио дан пре: сутра се иде код Белуша на славу у Мратишић. Изађи раније из школе и чекај ме. И ја изађем раније и све цупкам на прозору, чекам да тата Пуле наиђе. Ето га. Он и колеге у тамићу долазе по мене. Каже: Тањо, ајде, упадај! И пењем се на тамић и летимо ка Мратишићу. Тамо читав дан на извору реке Лепенице проводим, играјући се сама или са по неким дететом које је ту дошло, пењемо се до пећине, мазим разне животиње и кући носим пиле које сам добила од Белушеве мајке.

А да вам причам како сам заволела кафане?! Па ја сам читаво детињство проводила у кафанама и на улици, добро је нешто и испало од мене :).  Кафана ФК Радничког на Петом пуку, Шофер бар и кафана Дуд. Ту сам проводила време. Волела сам да пијем сокове из оних малих стаклених чаша, а још више сам волела летње периоде јер би се обично поред тих кафана налазио и сандук са сладоледом. Како сам волела сладолед и још увек га волим! По пет је тата знао да купи, нешто он купи а нешто одобри да ми неко други купи. По пет сладоледа и то све ПРЕ ручка!! Какав живот је то био. После кући мајка само кратко каже моме оцу: убићу те, Бобане. Али, ништа он, само се насмеје и намигне.

Целог живота мој тата за све каже: нема проблема, биће завршено. Није уопште ни важно да ли се то на крају испуни или не, али те његове речи НЕМА ПРОБЛЕМА тако уливају наду, отварају простор да ће се та наша жеља, замисао остварити. Ми смо, наравно, знале да ништа док мајка не одобри не може да буде реализовано, али то НЕМА ПРОБЛЕМА је остављало велики простор у нашим срцима.

И тако сам замислила да правим Фанзин заједно са сестром. Тата благе везе није имао шта је то Фанзин али је то свесрдно подржавао. Схватао је да су то неке новине и био је поносан на нас што ми то правимо а он је био задужен да копира тај фанзин у одређеном броју примерака. Тата не би био тата када се не би снашао на само њему својствен начин, који сам ја, некако с годинама и сама усвојила! Он је носио тај оригинални примерак у Суд у Ваљеву, тамо му је на том оделењу где је била копир машина радио неки пријатељ. Тако да смо годинама користили ту пријатељску везу да у једној јавној иснтитуцији штампано један такав андрграунд часопис. Ниједан број није излазио у истом тиражу, увек је то било онако како је тај пријатељ био у могућности да помогне. Често би се дешавале и грешке при штампању, али ко те пита!

Много воли музику. И увек је говорио да му је жао што не зна ништа да свира. Каже: ко зна да свира, никада не може да буде гладан. И увек је подржавао наше бављење музиком. Тако ми је помогао да остварим још једну замисао и организујем метал фестивал у Ваљеву, сада давне 1998. године. Тражио је са мном заједно спонзоре, озвучење, салу, у кући заједно са мојом мајком дворио 25 људи, музичара, који су ту дошли да свирају. Пустио ме је у 7 разреду да идем са својим другарима на прву свирку у Пожегу.

Његов неостварени сан је да посети карневал у Рио де Женеиру.

Много бих могла још да вам причам о свом оцу, о човеку који у својих 67 година још увек ради, који дневно пешачи по 20 км до посла и назад, који шиша траву у свом дворишту на сваких седам дана, који ми каже да не распремам кућу док деца не порасту, који данас нашој деци угађа још више него нама, човеку који у тим годинама још увек не може да пристане на то да има лоших и покварених људи, о човеку који се током свог живота мењао, одбацивао неке навике, признавао своје грешке, о човеку који ми је само једном у животу ударио шамар и то онда када сам и заслужила. Једино ми је криво што нисам пристала да ми купи овце онда када ми је нудио. Лепо ми је рекао: немој да идеш у школу, дај да ти тата купи овце и да живиш као царица! Жао ми је што га нисам послушала. Мој тата Пуле!

За Портал Први Пут С Оцем

Татјана Радић Милутиновић