Деца су бића несамерива и неупоредива – Милош Зубац

Милош Зубац, песник, музичар, кантаутор, отац две дивне девојчице, творац музичког правца сербикана. Мој врли пријатељ, човек добрих дела, лепих и мирних речи.

Милоше, како је то бити отац?

Врло природно. Тако се осећам као родитељ. Природно колико и то да сам и сâм некоме био и остао дете.

А како је бити супруг?

То уме да буде мање природно. Брак је конструкција, а супруг и супруга – улога и функција. Углавном се мушкарци необично уживљавају – моја животна другарица Драгана уме с љубављу да ме подсети на то како би добро било ако бих у кућу улазио као пријатељ и обично људско биће, а не као функција. Не као супруг. Она је мудра.

Из многобројних интервјуа које си дао, наступима које си имао и, овако, на свом профилу, одајеш утисак да си у дивном друштву и да си некако у улогу оца ступио самоуверено, с јасним циљем и да пловиш сигурним бродом. Је ли утисак исправан? Има ли изазова?

Јесам у једном сасвим посебном друштву, добро је ако се такав утисак очитава. То значи да се на сцени јављам из свог истинског изворишта. Наше две кћерке – Милена и Меј – фасцинантна су бића. Многа деца јесу управо таква, изузетна, несамерива и неупоредива, али су одрасли исувише одрасли, наопако одрасли, заборавили су да се чуде и да се изненађују и онда пропуштају једно цело ново детињство. Напрегнути су и напети као белци у очима Индијанаца.

Не знам јесам ли самоуверено загазио у родитељство, али било је довољно љубави и отворености према животу. Било је поверења у живот.

Деца су ипак понајвише чежња живота за самим собом. Тако је давно приповедао један чаробни пророк из Либана. Она не припадају нама, припадају животу. Долазе из далеке куће њихове личне будућности, а ми остајемо само оно што наша деца надрасту. То је наш највећи родитељски изазов – прихватити потпуно њихову слободу, али се будно старати о томе да претходно спознају шта слобода јесте и шта слобода није.

Је ли тешко бити уметник и хранити породицу?

Нисам међу ствараоцима који само уметношћу обезбеђују материјалну егзистенцију за своју породицу.

Радим други посао који је неопходан за намиривање елементарних животних услова. На томе сам захвалан. Уосталом, у сваком послу човек може бити уметник и још претежније – у свакој прилици човек може бити човек, без обзира на врсту и природу занимања. Још као младић знао сам да оно што ја умем и могу да понудим – неће овде доносити новац. Сигурно јесте тешко онима који то покушавају. Притом, не треба уметност мешати са забавом. Од забаве се код нас може сасвим добро живети, јер народ наизглед тражи много самозаборава. А никада доста онога што нам не треба у животу – веле они који знају.

Шта мислиш да остављаш својој деци у аманет?

Можда се неће мерити многим стамбеним квадратима и новцем. Неће бити нарочито видљиво на тај начин, јер нисам томе ни сам довољно поклањао пажњу у мом искуству живота. Што не значи да је лоше када неко оставља такве вредности деци. И то је вид стваралаштва и дистрибуције. Важније од имања, волео бих да им оставим – бивање. Да увек прво буду, пре него да имају. Јер када човек јесте, сасвим је свеједно хоће ли имати или неће имати нешто из овога света од милион ствари. Не одређује нас оно што имамо или немамо, него оно што јесмо или нисмо.

Често поносно и с великом љубављу истичеш да си син песника Пере Зубца. Какав је Пера као отац? А какав као деда?

Он је као родитељ увек био узданица и подршка. Толико је био ненаметљив а суштински присутан у мом животу, да сам својом вољом пошао истом стазом као он, само је прелазим на свој начин. Постао сам песник и музичар. Као деда – он је извор велике радости и свесигурности за Милену и Меј. А оне њему – продужетак овоземаљског живота, јер без њих, краће би боравио овде. Све је већ доживео што му је требало.

Шта си успео да усвојиш од њега и да примениш у свом родитељству?

Макар једну његову девизу – важно је у животу знати разликовати битно од небитног.

Има ли нешто што си се трудио да заобиђеш?

Политику – када је реч о његовој биографији. А честа одсуствовања од куће – када је посреди родитељство. Гледам да моје кћерке више обликује моје присуство, него моје одсуство. То је за девојчице нарочито важно.

Како видиш ту међугенерацијску повезаност? Твој отац, ти, па твоја деца.

Рецимо, као прелепу стваралачку могућност. Недавно смо, у једној песми с мог последњег албума Хазарске, удружено учествовали као изданци три генерације Зубаца – Перо је написао стихове, ја сам их отпевао, а Меј је – са својих целих шест пролећа – свирала усну хармонику.

Шта би поручио очевима за крај интервјуа и уопште родитељима?

Очевима се не мора ништа поручивати, јер порука за њих већ им је дошла у виду њихове рођене деце. Свакоме посебна, аутентична, јединствена порука – никоме и никада иста. Зато им не треба ништа говорити. Родитељ ће свакако – ако је спреман – пронаћи у свом детету баш онај део себе којем треба пружати безусловну љубав. Јер када детету дајемо, сами себе дајемо. И једино тако – нешто себи дајемо. Деца су највећи учитељи љубави на овој чудесној и не баш једноставној планети.

Разговор за портал Први пут с оцем водила Татјана Радић Милутиновић