Отац, најважнија улога мушкарца – Мирослав Момчиловић

Наш врсни редитељ и сценариста, Мирослав Момчиловић у овом интервјуу говори о свом односу са оцем, о недостајању, о томе шта је најважнија улога једног мушкарца и како се труди да расте и развија се као отац.

Недостатак оца, односно мушког ауторитета, има своје последице, које се могу видети у статистикама броја кривичних дела, суицида, наркоманије, алкохолизма и других негативних појава наше цивилизације у којима мушкарци предњаче више пута у односу на жене. По дефиницији, одрастајући без здравог мушког узора, а окружен женским, прво мајком, а онда учитељицама и наставницама, дакле опет женама, такав дечак данас или прихвати женски систем вредности и реаговања на свет, па одраста у  Феминизираног мушкарца, или нађе мушке узоре у медијима и на улици, па одраста у Агресивног мушкарца или одбије да прихвати женски узор и да одрасте и онда говоримо о инфантилом односно Пасивном мушкарцу. Рекао бих да си у свом филму Викенд са ћалетом у ликовима Радована, Калета и Огњена, приказао сва три лика мушкараца који су одрастали без здравог мушког узора.

Викенд са ћалетом је прича о дечаку који одраста без оца, па проводе заједно викенд, где  отац покушава да му усади сав онај мачо свет вредности који он има у глави у року од 48 сати. Али као што мали одраста, да тако кажем, у нефункционалној породици без оца, тако је овај одрастао са оцем. Али је његов отац био строг, ауторитет, који је био отац али није био ћале, није постојало те топлине. Што је такође битно. Није на оцу да буде само нека врста моралног узора, то није довољно, то се подразумева, али нека врста топлине и блискости мора да се прелива јер онда се дешавају ти помераји о којима си ти малопре говорио. Није лако бити отац. То је најважнија улога за коју се мушкарац спрема. Ко успе да се оствари као отац он то мора да схвати јако озбиљно. 

У време када сам ја одрастао подразумевало се да ти је отац неки морални узор, да не краде, да не касни на посао, да не бежи с посла. Али се врло често дешавало да остане само на томе. Што је био чест случај  са децом војних лица, полицајаца. Имали су строго доминантног оца, и баш из тог недостатка топлине и блискости створи се отпор те онда они склизну и оду, заврше на улици или где већ. Али тај конфликт са очевима је код нас вековни. Много су ређи случајеви где дете добије све што треба да добије, чешће се деси да испадне неки проблем. Наравно то нису неки превелики проблеми, некако се изборе са тим у животу, али су то тегови који се врло често носе без разлога. 

У филму се на пар места појављује питање оцу: „Зашто ниси проводио више времена са мном?“ на које постоји само један одговор – „Не знам“. Знамо да без узора не можемо да научимо да ходамо ни да говоримо, па да ли је могуће да знамо како да се понашамо према својој деци ако нам неко није показао како?

То је васпитање. То је проблем васпитања. Људи нагонски, биолошки осећају шта треба да дају детету. Да га заштите, да га нахране, да га пресвуку. Али, рецимо, мој отац је грађевински инжењер и проводио је пуно на терену. Живео сам у врло складној породици али једноставно се дешавало да га нема недељама и недељама. Такав му је био посао. И недостајао ми је. Наравно, био је ипак довољно ту да ја добијем све. И узор и топлину. Али једноставно није био ту већи део времена. Код мене се то испољило да сам ја њему у инат, иако сам га јако волео, мој отац је био велики партизановац, ја сам њему у инат почео да навијам за Звезду. Са три, четири године. После сам то преиспитивао, али не постоји ниједан други разлог зашто бих ја навијао за Звезду, нико ме није терао. Али то је била једна ситна, слатка освета. И мислим да нисам направио лош избор, али нема везе. Ради се о томе да је то била та врста отпора. Иако је он имао врло добро оправдање – то му је био посао. Сећам се ја тих јутара када се пробудим сам, па га нема да нешто поделиш са њим. То не можеш ни са братом, ни са мамом. Тада се знало шта је на оцу, а шта на мајци. То једноставно не можеш да поделиш са млађим братом. Тако сам се ја трудио да када сам постао отац проводим више времена са дететом. Наравно, понови се исти тај сценарио. Снимам филмове па ме нема, па припремам филмове.