Очеви и Оци

Преврћем по глави не могу да се сетим кад падају Оци. Сећам се око Божићних празника је јер тата је на Оце увек био кући, мада је већину мог детињства провео по ратиштима. Било је ту и тамо пауза, кад Бог да, онда је пчеларио и водио нас у дуге шетње.

И не могу да се сетим кад су Оци! Знам да смо тад, измрзли од снега и санкања дуго покушавали да у рерни, наслоњених ногу на цепаницу, угрејемо промрзле прсте и хулахопке не би ли увече ишли са њим на корзо. И смишљали тихо и тајно ко најбољи чвор може да веже да би га макар ове године свезали како треба.

И никако да се сетим који је то дан! Падао је увек око Божића, то знам али који дан тачно никако ми не долази. Али се јасно сећам како се потпуно провидно негде пред Дневник гурамо сви испод стола и дуго покушавамо да га вежемо, мада нам то лоше иде, а он се онако свеже обријан, јер се увек редовно бријао за посао, док мирише на домаћу ракију коју је користио место лосиона за лице јер то су била таква времена, увек удубљивао у рекламе на телевизији правећи се да нас не примећује, седећи потпуно мирно прекрштених ногу уз њему својствен осмех на лицу. И данас често видим тај осмех на њему док гледа своју унуку.

Ма кад су Оци, Господе помози! Неће ми у главу датум па неће. Ту негде око Оца пада највећи снег. Најчудесније пахуље величине мог носа, мада то није баш велико, падају ту негде око Оца. То знам сигурно јер ме је тата стављао на санке и дуго шетао Прокупачким шеталиштем срећући своје пријатеље који поносно као вуци у санкама вуку своје потомке. Сећам се да Оци миришу на печено кестење које тата купи од човека на улици да би грејали промрзле прсте на лоше увијеном фишеку. И данас кад прођем улицом и сретнем продавца кестења узмем телефон и позовем тату. Чисто да му чујем глас, да знам да је добро и да он зна да мени цела зима и снег и кестење и ти Оци, којих не могу да се сетим кад падају, и мамина штрудла са орасима коју је месила кад он дође са терена, да мени цео свет мирише на њега. На њега који нежно држи мајку за руку, који је увек љуби кад крене негде; који јој из руку узима непрострт веш да би отплесали уз песму Драгана Стојинића; који нас води на куглу сладоледа од ваниле, јер за више немамо; који нас и данас љуби за лаку ноћ иако имамо и своју децу; који нас је научио да смо једни другима значимо више од свих новца на свету; који на станици приликом сваког одласка за Београд на студије уз загрљај прошапуће и тихо „Бори се“; који верује и фер плеј и част…

Ма узећу календар тамо пише кад су Оци! Не смем то да заборавим. Морам да га зовем, кад већ не могу да га вежем, да му кажем да сам захваљујући њему видела свет, добила очи и за чуда и за људе, да је док је држао мајчину руку мени давао крила и меру за стисак којим ће ме мој човек држати. Да је причајући ми приче из лова у мене усадио дух авантуре. Да је мирећи ме са сестром и братом док се свађамо око глупости мени градио највеће савезнике. Да је верујући ми учиниo да ја верујем себи и свету. Да је штитећи ме учинио да се не плашим никога сем Бога. Да ми је дао крила и корење. Да ме је сваким тренутком посвећеним нама везао за себе јаче од било каквог ланца. И да сам му неизмерно захвална на томе.

Ево у календару пише Оци су у недељу шестог јануара, на Бадњи дан! Сећам се, идемо по Бадњак, иако смо девојчице тата се не обазире сви иду по Бадњак, носимо вино, мед и суво воће. Тата прти снег ми, га пратимо и мажемо посечену грану медом а он се захваљује Бадњаку на грани коју нам је дао. Кући нас чека мама са новим чарапама и топлим хлебом…

Делује као у причи. И јесте прича. Прича мог детињства…

Хвала тата што причам своју причу уз осмех.

А ви који читате, будите тате какве су вам требали у детињству. Будите такви очеви да сваки мирис овог света инспирише децу да вас се сете.

Милица Радовић