Путовао владика Николај по Америци. У једном возу наспрам њега играо се играчком један дечак, седећи на поду а не на седишту. У једном тренутку зачу се шкрипа кочница и ударац – догоди се несрећа. Неки путници попадаше, наста вика, кукњава, запомагање и општи метеж. Владика, кад се прибра, погледа оно дете, а оно се и даље мирно игра својом играчком. Владика га упита: „Ти се ниси уплашио?“, а дете одговори: „Нисам. Зашто бих се уплашио кад је мој тата машиновођа?“
Тако се владика постиде свога страха и запита се зашто људи немају поверење у Оца који управља возом њиховог живота- Оца који управља земом и небом. Зашто немају поверење које је веће од вере. Поверење које је лични однос са Богом – лични доживљај. Поверење које је љубав.
из часописа Благодарје, мај-јун 2019.