Родитељска дезоријентација – Зоран Миливојевић

Задатак сваког доброг родитеља јесте да своје дете припреми за самостални живот у друштву. Да би остварио тај задатак, родитељ има на располагању осамнаест година колико је потребно да дете досегне пунолетство. Током тог периода родитељи упућују детету поруке којим га уче и помажу му да изгради представе о себи, другима и свету. Тај систем представа, идеја и вредности јесте нека врста основне мапе која ће касније детету служити за оријентацију у животу.

Да би родитељ заиста могао да помогне детету да постане прилагођено будућој заједници и да у њој добро и успешно функционише, родитељ мора да зна какво ће да буде друштво будућности у којем ће да живи његово дете. Та претпоставка данас, нажалост, није испуњена: савремени родитељи не могу да знају како ће изгледати заједница или друштво за 15 или 20 година. Они могу само да претпостављају, а те претпоставке могу да буду сасвим погрешне. Из тог разлога њихова разноразна упутства за живот и савети, иако сасвим добронамерни, могу да буду контрапродуктивни. Уместо да одрасли син или кћерка који прате животна упутства и вредности својих родитеља, имају корист од тога, постоји велики ризик да од тога немају корист или да, чак, имају штету.

Главни разлог за то што су савремени родитељи изгубили способност да својој деци буду нека врста припремног водича за живот јесте у ономе што се назива „убрзање историје”. Тај појам се односи на чињеницу да је у савременом свету толики број новости, иновација и корисних промена, од науке, преко технологије до разних људских делатности, да људски ум није у стању да асимилира толику количину новости. Та огромна количина малих промена доводи до све бржег и бржег мењања савремене цивилизације, до убрзања готово свега. На пример, многи родитељи су рођени и живели су у социјализму, данас живе у капитализму; живели су без рачунара и мобилних телефона, а данас је веома тешко да се замисли живот у савременом друштву без тих додатака нашим чулима. Зато постоји опасност да родитељске поруке које су у педагошком смислу биле функционалне у једном друштвеном контексту, постану дисфункционалне у другом.

Родитељи су, с друге стране, у обавези да своје животне вредности пренесу својој деци. Када би сви родитељи то чинили, тада би будућа заједница више личила на ову заједницу коју познајемо. Родитељи су „укљештени” између тенденције да деци преносе своје вредности и свести о томе да не знају тачно у каквом ће свету живети њихова деца. Зато је потребно да нађу равнотежу и да деци преносе оне вредности које имају универзалну вредност, јер можемо да очекујемо да ће управо те вредности бити оне које ће постојати у друштву будућности.

Извор: politika.rs

О херојима и хероинама Синдром успешног оца – Зоран Миливоје...