Срећне и несрећне породице – Мирко Митровић

Све срећне породице личе једна на другу,
свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.

ЛН Толстој

Мени се некако чини да су и несрећне породице сличне, да и оне имају нешто заједничко. Али пре него што се усудим да противуречим великом писцу, хајде да видимо шта то чини срећне породице срећнима, а несрећне несрећнима.

Срећне породице карактерише љубав, а она је последица поверења и поштовања. Последица љубави је здраво заједништво, што значи да срећне породице остају контакту зато што њихови чланови то желе.

Срећне породице се препознају по томе што њихови чланови воле једни друге и то показују једни другима. Деца срећних породица се осећају безбедно, а родитељи их одгајају у атмосфери одговорности која је неодвојиво повезана са атмосфером љубави.

Несрећне пак породице карактеришу страх и неслога и њихови чланови једва чекају да оду. Чак и када се несрећна породица држи на окупу, то је само зато што се њени чланови боје осамостаљења.

Чланови несрећних породица се не воле међусобно, а тешко да воле и сами себе. Нико их томе није научио.

Родитељи срећних породица својој деци поручују да их воле, да су вредна и способна људска бића.

Родитељи несрећних породица својој деци поручују да не вреде довољно, да морају да испуне одређене услове па ће онда вредети. Уз то им поручују и да су неспособни да се ухвате у коштац са животом, да је свет једно опасно место и да не треба да верују другима.

Деца несрећних породица одрастају у страху и граде своје зидове. Зидови прво штите, а онда спутавају.

Деца срећних породица имају избор, деца несрећних породица не виде да га имају.