Свако има свог Милета – Мирко Митровић

Срећан је човек који има свог Милета.

Пре 11 година сам се посветио идеји која за циљ има већу укљученост очева у животима деце. Због данашњих пословних навика, али и незнања, већина очева живи отуђено од своје деце и супруге чак и када живе заједно. Последице таквог стања трпи цела породица. Највише трпе деца која одрастају без мушког узора, а без мушког узора дечаци продужавају неславну традицију отуђености.

Стога смо решили да направимо заједницу која ће провоцирати мушкарце да буду бољи узори својој деци. Да буду активнији, да се више боре за своју улогу оца, да осмишљавају што квалитетније време са својом децом и да налазе начине како да проводе што више времена са њима.

Уз све то, обзиром да идеални узор не постоји, најбоље је деци дати више неидеалних очинских узора.

Као најлогичније место за реализацију конкретних акција се наметнула природа из много разлога од којих је можда најважнији тај да се у природи свако мора потрудити и ознојити, али да природа сваки труд награђује десетоструко. Имали смо велику срећу да из првог покушаја пронађемо једно од најлепших бисера природе Србије на коме смо те 2010-те направили два кампа. Али још већу срећу смо имали што смо упознали нашег Милета.

Миле је врло брзо у нашим животима постао синоним за човека Домаћина који је и земљорадник и пастир и риболовац и самоникли песник. И мајстор и столар и кувар и врхунски приповедач. Узор. Огроман узор и за мале и за велике. Могли смо, мада обогаћени дечијом нестрпљивошћу, сатима да га слушамо како прича о свом детињству, о својој деци, о околној природи, о мајсторлуцима, о ливадама и гљивама. Могли смо, јер је он волео и то о чему прича и оне којима прича.

Дружили смо се годинама, преко лета правили мостове, преко зиме планове. У Милету смо имали и помоћника и пријатеља. Ако нисмо знали како да испечемо хлеб на ливади, Миле би нам рекао како. Ако нисмо знали где да шетамо, питали би Милета. Ако нисмо знали како да направимо мост преко набујале реке, Миле би дошао са моторком и ми више не бисмо имали проблем. Ако се неком покварио ауто и то би Миле решавао.

Као што рекох, срећан је човек који има свог Милета.

А онда једне зиме стигла вест да је Миле отишао. Док је радио кров на кући. Може се рећи да је умро као што је живео. За друге. У зноју лица свог. Из љубави.

Скупили смо се да испратимо њега и да оплачемо себе. Никад нисам више плакао него тада. Због себе. Због Милета сам срећан. Као што свети патријарх Павле рече, кад добар човек умре, треба се радовати, јер иде на добро место. Има ли бољег начина да се крене са овог света, него радећи и живећи за оне које волиш?

Књига која је пред вама је делић онога што је остало иза овог великог човека. Нека послужи као подсетник да треба живети радећи, певајући и славећи живот. Баш као што нам је Миле показао.

Да, срећан је човек који има свог Милета.

предговор књиге поезије Мила Обрадовића „Мој Херој“