Знали смо да овде припадамо – Ненад Митић

Први дан

Када смо први пут видели на телевизији емисију о удружењу „Први пут с оцем“, одмах смо препознали да је то нешто чему треба да припадамо. Уз  нашу добру вољу и Божију помоћ, постали смо део истог тог удружења, а прилика за првим дружењем се указала релативно брзо, када смо добили позив за организовано дружење очева и кћерки на  Јастребцу, у периоду од 22.02-23.02.

Идеја нам се одмах допала, иако нисмо знали шта нас чека. На Јастребцу, као породица, никада нисмо били, а овога пута изазов је био за тату упутити се са две девојчице од 6 и 4 године на пут у непознато, без присуства и помоћи супруге на два дана.

На пут смо кренули у раним јутарњим часовима, те нам је Јастребац врло брзо пожелео „Добро јутро!“, на најлепши могући начин.  Најшумовитија планина у Европи дочекала нас је прекривена малим снегом, а Ива и Мила су одмах повикале „Тата, снеееееег!“.. Свака неизвесност је за трен ока нестала када смо угледали предивно језеро, поток, слап, шуму, дечија игралишта, авантура парк.

Одједном нам је све  било кристално јасно : чекаће нас сигурно два прелепа дана.

По доласку у хотел „Идила“, Мирко нам је, као и сваки добар домаћин, званично пожелео добродошлицу. Договорили шта нам је циљ за тај дан – доћи до видиковца „Соколов камен“(1025м).

Свакако сам помислио да се тај циљ односи на већ искусне тате и девојчице које су иначе биле старије од Иве и Миле, а да ћемо се ми мало шетати и трчкарати по природи у околини хотела. Поворка креће. Ива и Мила са ранчићима из вртића крећу са поворком. Тата је ту само да их испрати првих пар стотина метара када ће се пожалити да их боле ноге и када ћемо остатку поворке пожелети срећан пут. Међутим, дешава се нешто што тата није очекивао. Ива и Мила, заједно са својим другарицама, ужурбано и нестрпљиво остављају за собом трагове у блату и снегу. Тати је једино преостало да их уз респираторне потешкоће прати и да повремено из ранчића извади по коју банану, слаткиш или воду.  Није прошло ни два сата од када смо стигли на Јастребац, а тата је већ много тога научио.

Одавно смо већ напустили макадам, крећемо се константно узбрдо шумском стазом. Већ смо се неуобичајено уморили. Ива одолева изазову, али Мила тражи помоћ од тате. Хвата се за руку, а тата се као случајно хвата за младе букве…:-) Стижемо на циљ! Еуфорија! Радост! Аплауз! Сликање…Са видиковца пуца поглед на шумовит Јастребац, његова заталасана брда и пропланке. Да доживљај буде још већи, уочавамо срне које трче кроз шуму.“Где су тата, где? Ено их тата! Јел их видиш тата?“

Повратак је био доста лакши, али и стрмоглавији. Било је доста проклизавања испраћених дечијим смехом у снегу који је полако почео да се топи. На километар до хотела Милине „чачкалице“ од ногу нису могле више да издрже. Убрзо је могла, са видљивим смејалицама на образима,  да посматра околину са чика Миркових или татиних рамена. Стигли смо у хотел. Брзо пресвлачење и утопљавање. Затим ручак. „Тата, ово је најукуснији ручак који смо до сада икада јели. Морамо да кажемо мами да нам овакав ручак увек спрема“…:-). До планиране радионице за децу и тате имали смо нешто више од сат времена. Утоплили смо се у удобним и чистим креветима. Није прошао ни један минут, није било више ни једног питања. Само сам могао да чујем дубоке удисаје малих  планинара. Тата је био срећан и поносан.

Буђење није било баш лако. Али узбуђење око предстојеће радионице нам је помогло да се брже разбудимо, обучемо и заборавимо на бол у ногама. Тата је отишао на своју радионицу, а девојчице на своју. Први део дечије радионице је био тајна за тате, док су у другом делу девојчице требале да припреме вечеру за тате. Док су деца радила на својој радионици, тате су имале прилику да се упознају са плановима удружења за 2020. годину које је презентовао Мирко. Такође, да се тате мало боље међусобно упознају, да дискутују заједно на тему васпитавања деце, размењују искуства и да доста тога науче од Еме, која је иначе и водила радионицу и дискусију, и која је  несебично делила своје стручно знање дипломираног психолога. Тата је поново много тога научио. По завршетку радионица тате и ћерке су поново били заједно. Дружили смо се поново напољу. Сад већ по мраку, у коме није могла да остане непримећена ватра роштиља на коме су се пекли ражњићи које су припремиле татине девојчице. Након најукусније вечере до сада, преселили смо се у ресторан хотела где смо наставили дружење. Док су се девојчице играле, тате су уз точено пиво причале о разноразним темама чекајући да се зачује: „Тата, мени се мало спава“.

Сигурно се питате ко је био са татиним девојчицама и ко је водио њихову радионицу. Е па њих нисмо помињали до сада пошто они заслужују посебно место. То су наши млади волонтери, Анђела и Бранко, који су одмах и без икакве дилеме били прихваћени од стране девојчица баш зато што су девојчице препознале искрену посвећеност и истинску доброту. Тако да нашим волонтерима желимо да нам се што пре придруже у улози родитеља..:-). Иначе, Анђела и Бранко су ултра тркачи, тако да о њиховој подршци и помоћи у освајању поменутог циља нема потребе помињати. Бранко је имао још један леп задатак, а то је да наше дружење отргне од заборава предивним фотографијама и снимцима. Које смо иначе једва чекали да покажемо мами, не би ли јој поред очигледног задовољства, румених обрашчића и замуцкивања у жељи да што брже и више испричамо, показали  колико је нама заиста било лепо на Јастребцу.

Наставиће се….

фото: Бранко Радичевић

Тако нас је одгајао деда. Без читања дебелих... Дете пуно тога разуме, ако ми њега разумемо...