Лечење заједницом

Да ли сте некада размишљали шта је заједница, како она настаје, шта је чини… Не желим да чујем дефиницију, јер дефиниције ништа не могу да објасне, врло често маше суштину. Дефиниције су штуре, намењене онима који не могу да се изборе са својим осећањима, или осећања потиру и ствари желе да гледају са стране, из прикрајка.

Заједница се не може посматрати са стране. Заједницу не можемо прилагођавати себи, већ се ми морамо прилагођавати и садејствовати са заједницом. А то је болан процес. Много болан процес. И могуће је да не успе. Зашто? Зато што људи нису спремни да се мењају, нису спремни да прихватају друге, не да их оправдавају, али да их разумеју и да једни другима помажу да преброде кризе.

Више од 20 година бавим се појмом заједнице и више од 20 година трагам за сигурном зоном и нисам успела да изградим нити да нађем заједницу која подржава личност, која је подиже онда када пада, која је ободрава онда када је на успону, која уистину зна и познаје особе које је чине. Схватам да је проблем у мени, јер су моја очекивања, за данашње време, превелика. Јер, да би нека заједница успела сви који јој припадају и део су ње морају да изађу из зоне комфора, требало би да су некада били повређени, да су осетили шта значи бити крхк, морало је да их је некада заболело да би схватили како се онај други осећа, морају да желе борбу, треба да пред себе постављају велике циљеве, не да буду најбољи, али да иду ка свом максимуму. Ако се стално уљуљкавамо, ако стално желимо да нам буде лепо и на свако тешко време кроз које други пролази одговарамо повлачењем и склањањем, онда та заједница не може да успе. Пиши пропало.

Али, како можемо да једну заједницу искористимо на своје добро, без обзира каква је заједница и колико је савршена или несавршена. Свака заједница окупљена је око некаквих вредности, је л тако? Ту смо јер се осећамо добро, јер је то предмет нашег интересовања, на пример. Али нешто нас ту жуља, нешто није баш онако какво бисмо желели. Увек можемо да се повучемо, али би то била изгубљена битка. А ако предамо битку не можемо да се усавршимо. Не можемо да се унапредимо. Не можемо да извучемо максимум од себе.

Зато је неопходно да започнемо лечење заједницом.

Како се започиње процес лечења заједницом? Тако што пожелимо да смо ми ти који помажемо, да смо ми ти који разумевамо, да смо ми ти који слушамо. Тако почиње промена. Не да нас слушају, не да нас бодре, него да ми будемо носиоци нејаких, да ми будемо ти који ћемо да ободримо и када је јако тешко, да насмејемо и када нам се плаче, али и да плачемо са другим када је то потребно.

Заједница је духовна оаза вечности. Ту све иде са лакоћом, ту нема сујете, ту нема примитивне борбе, ту нема злурадости. И ако би генерације и генерације стасавале у заједници где је свако први и свако последњи, где је свако важан и без кога се не може, ово друштво не би имало већих проблема.

Зато, започните процес излечења одмах. Започните да не би било касно, не због вас самих, већ због генерација које долазе иза вас