Одрастање и изградња самопоштовања

Одрастање подразумева стицање и самопоуздања и самопоштовања. Док је за самопоштовање најбитнији родитељ и његов однос поштовања према детету, самопоуздање дете треба да стекне само, тако што ће га поставити и градити на сопственим успесима. Зато излазимо из зоне комфора и дозвољавамо деци да буду своји на своме, далеко од стаклених звона потрошачког друштва.

Када размишљамо о самосталности углавном имамо на уму пожељну одлику одрасле зреле особе. Ипак, веома често бавимо се самосталношћу у контексту мањка или недостатка исте, како код деце различитих узраста, тако и код оних које, макар календарски, сматрамо одраслима. Самосталност нам може деловати као апсолутна категорија коју неко поседује или не поседује и онда кажемо да је несамосталан или зависан од другог. Међутим, сви негде увиђамо да су самосталност и зависност само два краја истог канапа, односно да се ради о димензији, па је самосталност одлика која је код неког изражена у одређеном степену. Можемо замислити како се током живота пењемо уз тај канап и достижемо све већи степен самосталности. Освајање самосталности почиње од рођења. У тај природни процес беба се упушта вођена жељом за животом. Она улаже огроман напор да би свакодневно правила мале развојне помаке и сваки самостални корак представља за њу тријумф, који јој даје снагу да се пење даље.

За самосталност је потребна сигурност, чврста база на коју се ослањамо, јака основа са које се можемо отиснути у свет. Да бисмо осећали да имамо сигурно упориште, потребно је да нам на почетку неко дозволи да будемо зависни. Када имамо осећај да постоји неко ко ће се одазвати на наше дозивање, препознати шта нам треба, умети да задовољи наше потребе и остане са нама чак и када не уме, онда смо сигурни да смемо покушати да сами закорачимо и да неће бити страшно ако не успемо, јер ћемо пасти у меки загрљај. Веома је тешка улога тог од кога на почетку толико зависимо. Он треба да буде у стању да поднесе да смо мали и стално нешто тражимо и да је неопходан и одговоран за нас, а онда, насупрот томе, треба да нам допусти да покушамо сами и поднесе да тог тренутка није потребан, а да га то не наљути, не растужи и да буде спреман да нас поново пригрли када осетимо потребу за тим. Када тај наш најважнији други, наш родитељ, не би био у стању да поднесе нашу потребу да се на њега ослонимо, ми се не бисмо осетили сигурним и пожелели да стојимо сами. Колико год да би нас гурао, тада не би вредело, само самостално исправљање довело би до тога да стабилно стојимо. Са друге стране, када не би могао да нам допусти да када се осетимо спремним устанемо сами, ми никада не бисмо тријумфовали, не бисмо се осетили снажним и моћним и, колико год пута да нас ставља на ноге, падали бисмо као свеће у његово све тврђе и уморније крило. Зато је улога родитеља толико захтевна. Он треба да осети докле да нас придржава, а када да нас пусти да покушамо сами. И пошто нећемо увек бити успешни, да поднесе да му се враћамо по мало утехе и подршке, не са жељом да уради нешто уместо нас, него да нас неко време поново трпи зависне, како бисмо скупили храбрости да покушамо сами поново.

Ако се сетимо првог посезања, првог хватања играчке, првог седања и првог корака, првог хватања кашике и првих залогаја које је дете само принело устима, првог обувања патофне, првог навлачења тренерке, прве куле од коцкица, прве шкработине и свега осталог што је дете успело по први пут, на тим сликама увек је насмејано дечје лице, ти успеси одушевљавају дете и оно их прославља! Решења која смо пронашли сами остављају дубоки траг у нашем мозгу, путању на коју се после можемо враћати и глачати је по сто пута. Хајде да будемо ти који ће препознати такве тренутке и гледати задовољно своје дете које успева само, јер смо му омогућили да се осети сигурно и пожели да полети!

У зиму – Карл Уве Кнаусгор Опрема за камповање – Ненад Митић