Пчелице на успону на Ртањ

Објављен је позив за ноћни успон на Ртањ. Привукла нас је авантура, а како смо искусили дуже шетње и ноћне авантуре на камповањима били смо и окуражени да кренемо. Мада се и деци и мени у очима оцртавало питање како ћемо изгурати (или се можда моја несигурност оцртала код њих). Одлучио сам да мало истражим и да попричам са другим људима око себе, како бих чуо њихово мишљење, и добио сам одговоре пола-пола. Као и позив на авантуру, одговори су ушли у зону екстремног (од „браво само напред“ до „ти ниси уопште нормалан“). Поред подршке у кући, пресудило је да кренемо то што су нам се они који су рекли „браво само напред“ и прикључили. Заједница нам је улила дозу сигурности која нам је недостајала.

После напорног радног петка, поподневне школске смене и целодневног вртића припремили смо храну и спаковали се. План је да кренемо у 21:00 али је већ у 20:00 кренула прва борба са упорним сном. Хм! Нема везе, идемо! Кренућемо који минут раније па ће спавати у ауту (бар деца). Уз пуну подршку и радост, испратиле су нас супруга и ћеркица. Окупиле су се 3 екипе и кренули смо на пут. Свима очи уморне, али осмех широк. На ауто-путу су већ јаки бочни удари ветра. Хм! Нема везе, идемо! Већ смо у путу…

Стигли смо мало после, поноћи. Покрет је око 02:00. Деца, а и по који одрасли, су у слатком сну (сигурно су правили план успона…) у топлом ауту. Напољу је хладноћа показивала зубе. Око 02:00 смо наставили који минут вожње ка тачки од које креће успон. Док смо возили ову кратку туру упалили смо светло у ауту и на објаву да почиње авантура и понуду да се нешто грицне и попије проломио се жагор деце и смех. Супер! Буђење је прошло како треба. Док смо се припремали за покрет снопови лампи су се укрштали и заједно са грајом и осмехом проламали кроз ваздух. Кренули смо да се пењемо кроз дивну шуму. Деца лагано скакућу, праве рукама сенке које имају облике и уживају у авантури.  Уз радну температуру услед пењања није ни хладно ни вруће. Све је потаман. Време пролази и стижемо до облака. Снопови са чела режу облаке као у ратовима звезда а деци се од грања у магли већ причињава свашта. 

Иако се редовно праве паузице, малце полако сустиже умор од комбинације успона и поспаности. Прилазим до водича да се распитам како напредујемо и добијам одговор „још мало па трећина“. Хм! Нема везе, идемо! Како пролази време, граја је све тиша и тиша, а умор све „гласнији“, али ногице у ритму и даље освајају утабану стазу. Уз причу и „питалице“ покушавамо да им скренемо мисли…

Излазимо полако из шуме на део где је голет. Оштaр ледени ветар почиње да показује своје зубе као разјарен пас на ланцу који режи и чека прилику да уједе. Умор све више притиска, а паузе су готово безначајне јер и заклоњени иза понеке стене не смемо дуго да седимо, јер љут ветар пробија кроз све слојеве које смо припремили, а деца би да мало дремну. Обриси врха се назиру кроз мрак и делује близу а деца већ отворено негодују јер им је хладно, спава им се и уморни су. Ваљда ћемо ускоро стићи …

А онда наилазимо на таблу на којој пише да имамо још 3,21 км са проценом шетње 1 сат и 20 минута (нашим темпом још бар 2 сата). Стигли смо до озбиљније границе умора коју треба пробити да изгурамо до врха, али се онда треба и вратити. Ветар снажно удара у леђа и гура нас даље не дозвољавајући да размишљамо. Хм! Нема везе, идемо! Мало их вучемо узбрдо, мало их гурамо и подупиремо али упорно кукају да не могу више. Почињем да водим унутрашњи дијалог. Не би требало да им примером покажем да треба одустати чим дође до замора … треба да им помогнем. Ако ставим једног на леђа, други ће да стане и да каже да не може ни он. Са обојицом на раменима и ранцем тешко ћемо … Покушао сам са тактиком да старији иде испред нас уз друштво, а са млађим да мало заостанемо. Чим смо се мало раздвојили понео сам га на леђима, уз џентлменски договор да га носим само до жбуна који смо договорно маркирали. Договор је обострано испоштован и мало по мало освајали смо врх. Али као да смо разбеснели онај љути ветар и он је јуришао и гризао све јаче. Иако смо имали слојевиту одећу, ипак се изгледа нисмо добро припремили. Срећом, заједница је била ту, па смо позајмили додатне слојеве. 

Стигли смо надомак врха (иако је имало још да се хода цик-цак). Призор пурпурне зоре са облацима испод нас и нестварних предела су нас на тренутак опили и наградили. Такав призор се изгледа може доживети само ако се помучиш. Обзиром да су деца већ заиста промрзла и изнурена спознали смо да је то наш врх који смо освојили и наша померена граница. Након краћег одмора у загрљају очева и фотографисања кренули смо назад.

Али умор није нестао, ветар није стао… осетио сам немир и почео да се преиспитујем. Да ли ће деца промрзнути? Како ћемо сићи са планине? Које су опције? Шта је крајња опција? Имам ли број горске службе? … Хм!  Идемо даље! Свакако морамо да се спустимо до шуме која ће нас заштити од ветра. Угледао сам и пар кућица у подножју врха и помислих ако буде критично ставићу их на леђа па правац низбрдо … колико се издржи…. 

Уз посртање и журбу домогли смо се шуме. Престао је ветар и увелико се разданило. Окрепили смо се мало и на дечјим лицима су се измамили осмеси, који су нас огрејали и срца отопили. Ух! Добро је! Кроз пар минута запомагање се претворило у радосну цику уз јурњаву и трчкарање по путићима. Природа која се све време крила иза мрака, сада нам је показала све спектре јесењих боја, док смо изнад глава и даље могли да видимо како ветар наноси облаке на врх планине и разбија их као таласе о морски гребен. Чаробно!

Иако је даље спуштање потрајало, осмеси нису више силазили са лица. А уз ватрицу, кобасице и чај граја је постајала све јача и јача.

Након што смо деци признали да је и нама ово био велики изазов и да смо одушевљени како су издржали, чини ми се да су тог тренутка порасли за још пар центиметара … бар у чврстини и самопоуздању. Нешто смо научили, неку границу померили, наш врх освојили … Да ли смо требали да кренемо у овакав изазов? Не знам … али смо поносни!

Значај улоге очева од најранијих дана What do you do when you get lost in a workout? And in life?